Каракачани су млеко прерађивали у качкаваљ и сматра се да су управо Каракачани крајем 19. века пренели технологију производње качкаваља старопланинским сточарима.
Каракачанска или црна влашка овца представља једну од најпримитивнијих оваца на простору Југоисточне Европе и у научним круговима се сматра најближим сродником муфлона.
Настала је током процеса вишевековне селекције номадских племена Каракачана (Саракацана) или (Куцо) Влаха који су номадили на просторима Балканског полуострва.
За овај номадски народ се тврди да представљају потомке староседеоца Балкана – Илира и Трачана, а њихове популације се још увек одржавају у појединим деловима Балкана. Федерација културних и образовних удружења Каракачана у Бугарској тврди да је број Какаракачана у Бугарској око 15,000.
Њихов број је знатно већи у Грчкој. Лингвисти сврставају њихов језик у групу северно грчких дијалеката, а њихова религија је православно хришћанство са елементима паганског веровања и обичаја.
Каракачанске овце, комбинованих производних особина, проводиле су зиму на пашњацима у јужном делу Балканског полуострва, на пашњацима Тесалије, Тракије, Анадолије, али и у јужним деловима Вардарске Македоније, а лета на планинским масивима континенталног дела Централног и Источног дела Балканског полуострва, пре свега у Србији и Бугарској.
Каракачанска овца није имала свој одређен рејон распрострањена (обзиром на њен номадски начин узгоја) све до периода након Балканских и Првог Светског рата када је формирањем нових државних граница на Балкану, онемогућено кретање Каракачана. Мањи део Каракачана је остао на летњим пашњацима Балканских планина, део је продао овце локалном словенском живљу, а део је успео да се „врати“ у Егејску Македонију.
Већина преосталих запата каракачанске овце у континенталном делу Балкана (Македонија, Бугарска, Србија) су постепено претапана са другим сојевима и расама.
Данас, скоро након једног века од тих промена, опстало је само неколико запата који су били у рукама људи који су их волели и упорно чували, не дозвољавајући мешање са осталим, белим овцама. Каракачани су млеко прерађивали у качкаваљ и сматра се да су управо Каракачани крајем 19. века пренели технологију производње качкаваља старопланинским сточарима.
Каракачанска овца данас
Данас је опстанак ове овце доведен у питање. Сматра се да је преостало свега неколико стотина оваца. Бројнија је у Бугарској (нешто више од 2,000), Грчкој (по неким подацима, око 200 грла), Македонији (неколико стотина, при чему је најчистији запат откупљен од стране државе и тренутно је поверен на држање Ветеринарској станици у Куманову), а јула 2005 . године је и у Србији на простору планине Чемерник откривено стадо у типу каракачанске овце.
До 2005. године се веровало да каракачанске овце више нема у Србији. Пуким случајем, у општини Црна Трава, на планини Чемерник, активисти Природњачког друштва „Натура Балканика“ наишли су на стадо црних оваца. Ово стадо које броји око 25 грла у власништву је сестара Митровић, двеју старица које су захваљујући великој географској изолованости села и пре свега захваљујући вољи да одрже аманет родитеља, сачувале изворни тип каракачанске овце у Србији.
По њиховом сведочењу стадо је њихов деда купио од Каракачана почетком прошлог века.
Од 2006. године је уследило и увршћивање каракачанске овце у државни програм очувања и одрживог коришћења генетичких ресурса домаћих животиња. Исте године су формирана још два запата, један у подножју Старе планине (село Каменица, општина Димитровград), а други у околини Босилеграда.
Номадски начин сточарења са непрестаним кретањем на великим растојањима, оскудна исхрана и нега, исклесао је засигурно најжилавију овцу на овим просторима, чврстих и здравих папака, јаког коштаног система, довољно издржљив, високе отпорности на паразитске и инфективне болести, навикнут на изузетно скромне услове држања и честа гладовања, израженог мајчинског инстинкта и нагона за самоодржање и веома живахног темперамента. Зато је генетски материјал ове овце од великог значаја за савремено овчарство.
Сергеј Иванов
Нема коментара
Оставите први коментар