„Завичај“ – кућа која привлачи!

Пребогата планина Рудник има много садржаја који су мање познати туристима а веома су занимљиви и вредни. Село Трудељ јесте један од скривених бисера на обронцима „крова Шумадије“…Етно кућа „Завичај“ пружа могућност да се преко сеоског туризма доживи лепота шумадијског села и ове дивне планине

Недавно, на једном скупу посленика у сеоском туризму, неко је изнео податак да је у извесној стратегији развоја туризма Србије Рудник уписан као село! Ова информација је изазвала бурну полемику и негодовање учесника скупа! Заиста, с’ правом!
У средњем веку су Ново Брдо, Рудник и слични српски градови били веома битни у тадашњој Европи. Стицајем бурних историјских околности, ратова и неприлика, ови градови данас нису велики по броју становника, али свакако нису села!
Ако један, однедавно познати,  Мећавник илити Дрвенград нико не назива селом, а камоли утврђене градове из средњег века!

Недовољно  је истражена прошлост качерског краја, али се зна да је битан каравански пут од Београда ка Дубровнику ишао трасом, данас уском и скромно пресвученом асвалтом, која вијуга од Лазаревца преко Белановице и Рудника. Несумњиво, деоница која пролази кроз један од најлепших делова Шумадије! Путник просто не зна где пре да погледа! Такође, зна се и да је на Острвици, атрактивном и стрмом стеновитом планинском врху који доминира шумовитим пределом у средњем веку била тврђава. Зидине још сведоче о том времену. Српски деспоти су радо долазили на Рудник и Острвицу из мочварног и влажног Смедерева, да се надишу чистог и свежег планинског ваздуха и уживају у планинском сунцу, води и храни.
У време турске окупације овог краја, народ се склањао у збегове по шумовитим селима. Веома шумовито и скровито планинско село Трудељ, на обронцима Рудника и у подножју Острвице, било је сигурно уточиште многим српским породицама. Шуме су биле и дом хајдука и устаника…Предање каже да је име добило по трудним женама које су по наређењу „Проклете Јерине“ (Деспотице Ирине Кантакузен) износиле камен за изградњу тврђаве на Острвици.

Ово село је данас поново сигурно уточиште за људе из градова, окупиране бројним обавезама, нападнуте стресом, оптерећене журбом, нападнуте брзом храном…

Љиља Мишић је из родног краја још као дете отишла у град, али никада није престала да чезне за мирисима, звуцима и сликама детињства који су њен поглед из ужурбаног Београда вукли ка крову Шумадије који је у даљини стрпљиво чекао и привлачио…
Пре неколико година, Љиља полако завршава своје послове у граду и спрема се за повратак у свој родни крај, тамо где је срце вуче још од школских дана.
Оно што је од суштинског значаја, јесте њена жеља да ту лепоту коју је још као мала девојчица упознала, подели са људима који осећају да на селу има много тога што савременом градском човеку недостаје. Одлучила је да то уради тако што ће на свом имању у Трудељу започети са бављењем сеоским туризмом. Вредно и са пуно љубави, ова изузетно пријатна и гостољубива жена је своје идеје спроводила у дело, тако да су полако почели да ничу објекти за смештај гостију и низ пратећих садржаја који ће им улепшати боравак у овом прелепом кутку Шумадије.

Насмејана и ведрог духа, од срца се трудила да сваком госту боравак у „Завичају“ учини што лепшим и пријатнијим. Гости, углавном млади људи, почели су да долазе и уживају…
Свако од њих носио је лепе утиске из Трудеља и ширио добре препоруке.
Оно што привлачи пажњу када се крене пут „Завичаја“ јесу лепи и јасни путокази који недвосмислено воде до циља у Трудељу. Истичемо овај детаљ као битан а који тако недостаје широм Србије! Прилазни путеви су добри, асвалт долази до самог дворишта.
Долазили смо у „Завичај“ више пута, у разним периодима године. Сваки пут нас дочека насмејана Љиља и неки нови детаљ у њеном домаћинству! Протеклог лета, ужареног и врелог, одлазили смо у Трудељ да се склонимо од врућине. А горе нас дочека свежа и пријатна планинска клима! Изађемо на Острвицу, ту атрактивну планину, можда једину у Србији до чијег врха се долази и уз помоћ клинова пободених у стену! Успон се увек исплати-пукне изузетан поглед преко Шумадије и човек се осећа као орао! У повратку се сврати код Љиље, која нас окрепи природним соком од ароније или неког шумског воћа…жежена качерска препеченица се редовно нађе на столу! Наравно, путнику- намернику увек се понуди и окрепљење у виду изврсне домаће хране коју Љиља зналачки спрема! Летос је тако српско гостопримство осетио и Пољак – бициклиста авантуристичког духа, који је на свом дугом путу застао уморан да предахне и добије воде, а добио вечеру, конак и доручак.

Имали смо прилику и да испробамо једну лепу идеју за одмор у летњим месецима – сламарицу смештену унутар мале кућице од бала сламе! Заиста је право уживање одмарати се и спавати у овој „грађевини“ од природних материјала! Смештај је иначе у лепим објектима опремљеним једноставним дрвеним намештајем и савременим купатилима. Све одише уредношћу и чистоћом, о којој брину вредне женске руке. Посебно бисмо издвојили кревете који су високи и удобни. У дворишту је доста садржаја за одмор и игру, нарочито деце, која могу безбрижно да уживају.
Храна је укусна, домаћа а порције обилне, као кад дођете код рођака у госте. Све свеже и мирисно! Љиља има доста воћа и поврће из своје баште, здраво и природно. Мала брвнара са терасом намењена је сервирању укусних оброка за госте и дружењу уз разговор и домаће напитке. Ту је и стара кућа, видиковац, мали базен…

Оно што је такође јако важно јесте и богатство садржаја који се налазе у близини. Почевши од Острвице, преко Рудника, Белановице, реке Качер до Гарашког језера, , Аранђеловца, Опленца, рудничких манастира, Горњег Милановца…Овај крај је посебно погодан за бициклисте који воле да уживају у крстарењу лепим пределима. Путеви су занимљиви, пуни кривина и пролазе кроз шумовите пределе, испресецане планинским ливадама и пропланцима…на све стране пуца поглед да човек не зна где би пре погледао! Дивљачи има пуно и може се ићи на фото сафари! Планински извори и чесме обезбеђују освежење  за бициклисте и планинаре. Обележене стазе су такође на располагању гостима. Ко воли и познаје гљиве и шумске плодове наћи ће одличан терен у Трудељу и околини.

У мору реклама, путописа, репортажа и туристичких понуда које се баве егзотичним дестинацијама широм света, углавном остајемо ускраћени за информације о занимљивим пределима Србије.

Поред оних познатих туристичких места, постоји читав низ мање познатих а веома лепих које вреди посетити. У том смислу, сеоски туризам је одличан избор! Добар је осећај окусити предности које село пружа за одмор. То је, уосталом, и тренд у економски богатим земљама, где људи презасићени путовањима трагају за новим, неоткривеним дестинацијама. Оно што је важније јесте да боравећи као гости у сеоском туризму спајамо лепо и корисно: квалитетно се одмарамо и на конкретан начин помажемо опстанак села.

Љиља Мишић се одважила и свој сан из детињства остварује на јави, кроз рад у „Завичају“. Све више људи из градова жели да упозна село, неки од њих и да се у њега преселе. И једнима и другима од срца препоручујемо да на путу до остварења својих снова посете „Завичај“. Верујемо да ће им боравак у Трудељу оснажити добре намере усмерене ка селу.

Контакт:+381 63 216676
http://www.etnokuca.com/
Е-маил: sweet_collina@yahoo.com

Зоран Бушић