Могу ли жене спасити село?

Соланж Пашајрић и Јелена Павловић, свака на свој начин, показују да бригу о домаћинству не воде само мушкарци

Подаци су забрињавајући. Више од 1.000 села у Србији је потпуно пусто, а у наредних 25 година иста судбина могла би да задеси још око 1.200 села, од укупно 4.800. У овом тренутку, у само 13 српских села живи више од осам хиљада становника, а у највећем броју житељи су углавном старији од 60 година. Око 145.000 кућа је привремено, а око 50.00 трајно напуштено.

Села без школе, задруге, дома културе и путева полако одумиру, а око 260.000 момака не може да формира своју породицу. „Девојке су отишле у град да раде у кафићима за 15.000 динара месечно“, каже један забринути шумадијски домаћин, отац двојице синова који су одавно стасали за женидбу.

Како спречити даље пропадање села, шта морају да учине држава и локалне самоуправе и на који начин жене могу да допринесу да се заустави одумирање читавих крајева у Србији. Шта им се нуди, а шта могу саме да ураде. Ово су кључна питања која су поводом Светског дана жена на селу, 15. октобра, поставила удружења жена из шумадијских села.

– Средства која се улажу у село су недовољна, а патријархално наслеђе је још увек доминантно. Због тога жене морају да се повежу и кроз удружења изборе не само за важнију улогу, већ и да помогну да се села у Србији сачувају од даљег разарања – каже Љиљана Ћировић из удружења „Кнегиња Милица“, које има око 600 чланица и већ пет година се предано бори за афирмацију жена које су остале да живе на селу.

На подручју Шумадије однедавно је активно и удружење „Сељанчица“ из Новог Милановца. Чланице овог удружења се баве цвећарством, ручним ткањем, имају разноврсну понуду зимнице, неке чак пеку ракију, а друге се баве сеоским туризмом.

Од пре годину дана у овом послу је и млада Јелена Павловић, мастер менаџер за ловни туризам. Родом из Војводине, она се после удаје преселила у село Влакча, 25 километара од Крагујевца, где је са својим супругом формирала туристичко домаћинство чији су гости, углавном, странци.

– Имали смо госте из Британије, Пољске, Русије, Маурицијуса… Нудимо им угодан смештај, домаћу храну, посету манастирима, шетњу кроз природу, али су, на моје велико изненађење, били најрадоснији када смо им приуштили вожњу трактором – прича Јелена, наводећи да су жене активније од мушкарца, спремније да уче и додатно се образују.

Према речима Снежане Живановић Катић, помоћнице градоначелника Крагујевца за пољопривреду, један од основних проблема жена на селу је тај што се у њиховом власништву данас налази свега око један одсто имовине.

– Мушка глава је и даље та која одлучује шта ће се сејати, која ће се машина купити, а жене немају ни радни стаж, нити добијају труднички и породиљски додатак – објашњава наша саговорница, наглашавајући да се крагујевачка управа кроз различите видове подршке удружењима бори за бољи положај жена на селу.

Францускиња Соланж Пашајрић дошла је у Србију 1991. године, и у Страгарима, на имању свог супруга започела производњу природне хране од шумских гљива, бобица, разних трава и лековитог биља. По занимању је, иначе, медицинска сестра.

– У Србију сам дошла из љубави, а онда сам ту љубав, кроз оно што умем да радим, покушала да пренесем и на друге. Не само да сакупљам плодове природе, већ и моје комшинице учим како да искористе све оно што пружа дивна Шумадија – наводи ова мајка, супруга и вешта куварица која подједнако добро спрема и француске и српске специјалитете.

На територији Крагујевца је више од 60 села, а у многима су, иако је земља плодна, остала само старачка домаћинства. Млади и даље своју шансу виде само у граду, а куће оних који су отишли трбухом за крухом, мада лепе и простране, углавном су празне. Без улагања у инфраструктуру, село је тешко оживети, кажу домаћице са којима смо разговарали.