Како су Британци постали Бугари

Где је Бугарска? Како доћи до ње? – питали су Британци када су напуштене куће и имања по пустим бугарским селима због смешних цена постале хит на глобализованом тржишту некретнина. Куповали су их и преко интернета, не невиђено, по два имања одједном. Многи су у њих доселили, заменивши ГБ за БГ, али се нису снашли, други су хтели профитирати када уласком Бугарске у ЕУ цене подивљају, али нису, па куће и имања опет зјапе празне, многе претворене у штале

Многа села недалеко од бугарских градова Јамбола, Великог Трнова, Русеа и око Старе Планине данас су пуна празних кућа. Додуше, била су пуна напуштених кућа и након пада Гвоздене завесе, али многе крајем деведесетих и почетком новог миленијума купили су будзашто Британци. Неки зато да их користе као викендице или да се у њима озбиљно скрасе за јефтине паре, јефтино их обнове и уз јефтин живот постану нови грађани Бугарске. Други зато да се за коју годину обогате продајући их када након уласка Бугарске у ЕУ цене некретнина скоче у небо.

Први дођоше, пробаше, па брзо одоше, други, спекуланти, никада ни не дођоше, свеједно, куће остадоше празне. У некима, онако празнима, привремено се скрасише локални Цигани, друге власници оставише на бригу љубазним мештанима, а ови их претворише у склоништа за овце… То је укратко неславна прича о походу Запада, махом Британаца, на бугарско тржиште некретнина. Како је почело?

Ново место под сунцем

Почетком новог миленијума, Британци су економску кризу осећали у ваздуху. Оптимизам је спласнуо, цене некретнина и осталога дивљале, а народ, као и код нас, утеху и бег тражио буљећи у мали екран. Једна од омиљених емисија била је ‘Место под сунцем’ Канала 4,  lifestyle програм за продају некретнина у иностранству.

Уместо домаћег брода који тоне, емисија је обећавала Британцима плаво небо неке европске аркадије, а те 2001., као идеалан пример, показала је како се срећна породица Смит сналази у Бугарској, стапајући се с „домороцима“ и киселећи краставце. Шпанија је већ била ‘оут’ с обзиром да се претворила у ‘fish and chips’ земљу, а 3.000 фунти колико су Смитови платили за цело имање у једном идиличном бугарском селу, у односу на скупе шпанске некретнине чинило се бајковито јефтино. Да не спомињемо смешно ниске цене хране и режија у односу на оне на Острву. Нема везе што је реч о бившој комунистичкој земљи, када се у њој и пензионер и социјални случај осећа као цар. Све је било на продају и све у оквиру њиховог буџета. ‘Први пут смо осетили како изгледа бити у кожи Доналда Трампа’, изјављивао је за бугарски магазин Вагабунд један од купаца.

За разлику од бивше Југославије која је у славу ‘електрификације плус индустријализације’ терала сељаке у градове да пуне фабрике, Бугари су становништво из урбанизованих средина терали у забачена подручја градећи тамо индустријске мастадонте. Колапсом социјализма, одумрли су индустријски дивови и колективна пољопривреда, а радништво и сељаштво се последњих двадесет година разбежало по градовима у потрази за послом оставивши иза себе напуштене домове, спремни продати их будзашто. Сеоске некретнине нису привлачиле домаће улагаче, који ионако нису имали пара, али зато су Острвљани били очарани.

Гдје је Бугарска? Како доћи до ње? Колико је ограничење на кредитним картицама? – питали су. У време глобализације тржишта, на интернету је лансирана крилатица ‘fly and buy’ (лети и купи), али и продаја на невиђено. Агенције су цветале, а неке су чак Бугарску рекламирале као ‘посљедњу станицу империје’. Године 2007. организовано је и удружење InterNations Bulgaria, чији чланови, исељеници из целе Британије, од Јоркшира до Корнвала нуде помоћ и савете новим члановима.
Тачног броја нових британских власника имања нема, али у магазину Вагабунд спомињу их до 250.000. У то сам доба и сама неко време боравила у тој земљи зачудо лепе природе нагледавши се у унутрашњости празних кућа, пусте земље и целих напуштених села, слушајући странце како говоре да би им куповина за сићу могла за коју годину донети голему зараду. Оно што су могли купити за 3.000 лева (1.500 евра), рачунали су да ће брзо вредети 30.000 евра.

Земља на раскршћу цивилизација

Бугарска нас подсећа на Велику Британију пре тридесет година, када на власти још није била Маргарет Тачер, изјављивали су имигранти с Острва. Средином прошле деценије, у Варни сам и сама виђала и малу колонију немачких пензионера којима је живот на обали Црног мора био кудикамо јефтинији и сунчанији од Немачке. У то доба добростојећи Британци навелико су куповали и апартмане у најпознатијем бугарском скијалишту Банско.

И сами домаћини прилично су били изненађени тим изненадним интересом. Земља на раскршћу цивилизација била је навикла на то да странци кроз њу пролазе, не и да остају. Ако су то чинили, било је то зато што су бежали пред прогоном (Јевреји), масакром (Јермени) или грађанским ратом (Белоруси), чешће зато што су били освајачи, Турци, Грци, Срби, Монголи, Татари… Не зато што су овдје очекивали испуњенији живот, нови почетак.

Неки су Бугари брзо објаснили ‘праве’ разлоге због којих су британски досељеници ГБ замијенили за БГ. ‘Долазе нам само сиромашни. Британија не зна шта би са њима па их охрабрује да емигрирају. Најпре смо били засути половним аутомобилима, а сада нам долазе старци’, изјављивао је један испитаник током истраживања профила нових емиграната, које је 2007. спроводила Association of Bulgarian Chevening Scholars (Удружење бугарских Чивнинг научника) у сарадњи с британским Министарством спољних послова и британском амбасадом у Софији.

Па ипак, нису сви досељеници били убоги пензионери, 25 посто њих су биле младе породице са школском децом, које су овде могле постићи оно за што би им у Британији требале године. Долазили су због ниских циена и квалитета живота, али и због климе, природе и здраве хране, онога што нова генерација открива у доба new age-a.. Долазили су и због осећаја припадности заједници, који се изгубио у Британији, одушевљени чињеницом да ће им комшија понудити корпу јабука, јаја и сира не очекујући ништа заузврат или помоћи при селидби не тражећи новац. Додуше, сметао им је немаран однос према смећу, окрутан однос према домаћим животињама, што псе држе у дворишту на ланцу и по живот опасна вожња, нарочито на локалним путевима.

Бугари су пак били одушевљени првим британским комшијама. Они су њихова заборављена села враћали на земљописну карту и били својеврсни статусни симбол неког месташца. Локалне власти су им ишле на руку, иако су их неки дочекивали на нож изјављујући како им долази ‘друштвени талог са Запада’, а начелник једног села недалеко од Јамбола изјавио је да их ‘домаћи само служе док они леже и пију’.

И онда је 2008. ударила глобална криза, британски домови у Бугарској се испразнили, а ентузијазам спласнуо. Живот неретко без струје и текуће воде у забаченом свијету више није био идиличан, дјеца су стасала за средњу школу и факултет, зиме су бивале хладније, обнова кућа спорија и скупља јер је зависила од воље локалних мајстора. Посла у Бугарској није било ни за Бугаре па су остајали они који имају осигуран приход из Британије. Здравствена заштита је била лошија од оне на коју су навикли, болнице лошије опремљене, а бугарски језик једнако тежак, у очекивању да домаћи науче енглески. Домаћини су били изненађени што нови суседи не знају коју реч руског, немачког или француског, да се могу боље разумети. ‘Неоколонијализам на сеоском нивоу‘ – како су неки описивали долазак ‘првих пионира’ на источни ‘дивљи запад’, брзо се сламао на језичкој равни.

Ретки су ипак успели и остали успешно се уклопивши у локалну заједницу, а неки и зато што им у случају незапослености, ако су стално настањени у Бугарској, Бугарска мора исплаћивати помоћ за незапослене. Али не у висини оне коју добијају Бугари, него оне коју би добијали у Великој Британији. То значи да бугарски Британци могу добити двоструко више од просечне бугарске плате и готово четири пута више од онога што месечно прима незапослени Бугарин. Сасвим довољно за живот на високој нози, који плаћају бугарски порескии обавезници будући да се Бугарска као чланица ЕУ обавезала придржавати ЕУ закона, стандардног за све чланице па и за сиромашнију Бугарску.

Даворка Гренац

Извор: http://www.tportal.hr