Пољопривредно самоорганизовање

На таласу међународног пољопривредног удруживања и услед велике трансформације и сеоског и градског друштва, а уз неопходно краљевско допуштење, 6. фебруара 1896. године састало се око 150 угледних пољопривредника у Ослу (главном граду Норвешке) и усвојило статут централног савеза у пољопривредној производњи.

ВЕЋ ВИЂЕНО

Аутор: Ненад М. Илић

Ко је формирао Норвешки савез пољопривредника? Били су то чланови парламента, угледни професори, већи земљорадници, представници пољопривредних удружења и власници прерађивачких капацитета – сви одреда у име примарних пољопривредних произвођача.

Овај савез ће норвешке пољопривреднике настојати да извуче из шпекулативног окружења крајем 19. и почетком 20. века тако што ће их, како је ономад и речено, „скупити у највећем броју у заједничке пољопривредне бранше које управљају њиховим привредним, социјалним и културним интересима“, и тиме „подстицати здрав и одржив сеоски развој за све пољопривреднике, што ојачава норвешку пољопривреду, а истовремено и њену кћерку више производне вредности – прехрамбену индустрију“. Зато су њихови захтеви ка водећим институцијама одмах и назначени у циљу адекватне заштите домаћег тржишта, одговарајућих подстицаја за пољопривредну производњу или исплата надокнада услед елементарних непогода.

Дакле, овакво удруживање последично је довело до све веће важности пољопривредне производње за Норвешку. Данас је тамо пољопривредно-прехрамбени сектор најјачи одмах иза енергетике! Надлежна министарства, са друге стане, добила су равноправнијег преговарача – оног који је услед омаловажавања, заједно са рибарима, власницима шума и узорном монархистичком интелигенцијом (како је норвешка круна имала разумевања за аграр) у нужди основао и финансирао у први мах политичку Партију центра (између сфера интереса социјалиста и нове буржоазије).

Сентерпартиет, скраћено Сп – била је под све мањом контролом Норвешког савеза пољопривредника у периоду од 1920. до 1959. године, како се паралелно дефинисала и нова аграрна политика. Вредно је помена и то да је 1921, само годину дана од оснивања, на својим првим изборима Сп освојила 13.1 одсто гласова. И не само то, формирајући нову владу Сп је успела да покрене нова правила игре у аграру почевши од тога да се ниједан предлог у парламенту везан за пољопривредну производњу неће разматрати без претходног усклађивања ставова у преговорима са Норвешким савезом пољопривредника.

Виша тржишна (пољопривредно-прехрамбена) фаза удруживања започиње 1927. године (прво у пчеларству) кад се по пољопривредним браншама формирају задруге (самвирке) на интерној економији обима и у форми централне пољопривредне организације. Данас их је 15 у Задружном савезу Пољопривредних организација Норвешке и са годишњим прометом већим од 11 милијарди евра.

Пољопривредници се у свакој земљи залажу за рурални развој, зато су они противници централизма, односно, залажу се за децентрализацију у циљу одрживог сеоског (руралног) развоја и развоја регионалних градских центара. Пољопривредник зависи од бољег квалитета живота на селу, бољег куповног стандарда на регионалним тржницама и на градским пијацама, итд. Пољопривредници су начелно и заштитници животне средине али и противници коришћења ГМО, јер без ових природних предуслова не могу производити све вреднију биолошку и здраву храну, нити развијати на одговарајући начин сеоски туризам, лов и риболов…

Такође, сви пољопривредници би требало да буду осетљиви на инпуте у производњи везане за енергенте – а они су најстабилнији кад држава домаћински управља и стратешки развија енергетски сектор у дугорочном друштвеном интересу (у чему је Норвешка светски шампион). Дакле, у првом плану је друштвено добро и најадекватније коришћење природних ресурса.

Пољска је аграрна велесила као чланица ЕУ – странци у њој могу да постану власници пољопривредног земљишта тек од 2018. године, док су са друге стране норвешки пољопривредници и рибари најзаслужнији што Норвешка није ни постала чланица ЕУ (у периоду 1971-1973) како би тиме задржали бољи стандард живота и дугорочну одрживост својих ресурса.

Србија на својој територији има 65 одсто обрадивог пољопривредног земљишта, Пољска 60 одсто, а Норвешка само 2,3 одсто! Већ у јануару 2014. држављани земаља чланица ЕУ у Србији могу куповати пољопривредно земљиште… и поред тога што данас пољски пољопривредници имају дупло а холандски као и норвешки и до десет пута већи куповни стандард од српских.

Просечан пољопривредник у Србији без обзира да ли подржава или не чланство у ЕУ може да се запита: Како је све ово могуће, како Србија до краја 2013. године највероватније неће имати ни датум за почетак преговора о чланству са ЕУ, а о потврђеном датуму за чланство да и не говоримо?!

Зато корак по корак, сутра Пољопривредни савез Србије (ПСС), па Задружни савез Пољопривредне организације Србије (ПОС), а ако је нужно и одговарајућа партија. Они треба да граде мешовиту економију (и по економији обима и по власничкој структури) прилагођену стварним тржишним и ресурсним могућностима Србије, бранећи интересе од две добро знане пошасти – доминантне државне економије са повезаним приватним предузећима (етатистичке утопије) и привидног успеха приватних предузећа без обзира на сопствени социјални капитал и тржишну еволуцију различитих сектора привреде (неолибералне утопије). Интерна економија обима важнија је тамо где величина и власничка структура једног играча утичу на друштвено добро и 3К (количину, квалитет, континуитет) у производњи или услугама одређене бранше или сектора, а екстерна економија обима тамо где број компетитивних играча на слободном тржишту утиче на исте факторе.

Знамо да је изворни либерализам већ дуже време у кризи идентитета, да на десном центру, нажалост, код тзв. нове буржоазије нема алтруистичке снаге, нема ни савременог синдикалног организовања (и довољне свести самих радника којих је све мање…) за изворну социјалдемократију, па можемо рећи да је све више у моди некаква мешавина пензионерског социјализма (док се може…) и приватног надничења (док се издржи…) Значи ли то, можда, да би се требало оријентисати на четири централне теме у тзв. мешовитој економији:

– Нова аграрна политика у циљу оснаживања пољопривредно-прехрамбеног сектора заснована на регулаторној улози корпоративним договорима (веће приходе у пољопривредној производњи – на основу норвешког искуства уважавајући притом српске далеко веће потенцијале), односно, важнијом улогом тзв. пољопривредних организација на тржишту (централних задруга уговорно везаних са Пољопривредним савезом Србије у 14 до 18 пољопривредних бранши са интерном економијом обима);

– Стратешко управљање у енергетици развојем предузећа са већинским државним власништвом, али на вишем степену корпоративног управљања и друштвене одговорности;

– Системски предуслови за одрживи развој (уважавајући друштвено добро и адекватно коришћење природних ресурса и социјалног капитала) као што су – децентрализација, заштита животне средине и борба против коришћења ГМО;

– Повољно пословно окружење и развој социјалног капитала у приватним предузећима на основу екстерне економије обима у другим секторима (веће конкуренције и степена иновативности).

Аутор ради у београдском Центру за студије доброг управљања

Извор: http://www.danas.rs