СУША 2012. – РЕШЕЊА 2020.?

Суша је велика невоља за пољопривреднике, али и повод да се озбиљно замислимо шта и како ваља чинити у времену које долази

Први и најважнији закључак у вези суше у пољопривреди у 2012. је без дилеме: суша је велика а  по последицама врло тешко сагледива.  Нема сумње да од државе сви очекују помоћ. Пољопривредници да некако опстану, а народ да схвати да прво треба помоћи оне, од којих очекујемо да и даље буду наши хранитељи. У том закључку треба наћи компромис између реалних потреба и (још реалнијих) могућности државе.

И други закључак би требао да буде такође без дилеме. То је доношење оних мера у стратегији развоја пољопривреде  које су у вези са евентуалним сушама. То би у суштини значило:

– како би  морала да изгледа наша пољопривреда рецимо 2020. године;

– шта све урадити и којим редоследом да се пројекција развоја  заиста испуни.

Најважнији закључак би био да стратегију развоја усвоји парламент (а не само влада).

Период од 8 година је за појам развоја пољопривреде кратак. По општим очекивањима у том период ће доћи до даљег смањења броја пољопривредних газдинстава (можда чак на половину садашњег броја). То ће бити један од позитивних знакова општег унапређења пољопривреде. У преосталом броју ће преовладати број млађих пољопривредника, који ће бити све способнији за појмове савремене и све рентабилније пољопривредне производње.

Који би требао да буде редослед мера за стабилнију пољопривреду и све мању зависност од климатских услова (па и сушних година)?

Прво и најважније: очувати богатство земљишта. Само богато земљиште са доста хумуса, који се сваке године обнавља, има потребне способности: да прими и дуже сачува падавине. Тада је могуће очекивати стабилније и веће приносе и органску (здравију) производњу.

Друга мера је – богато сточарство. Та мера је подлога за прву меру. Са богатим сточарством се постиже много позитивних ефеката, од којих се истичу бар четири групе:

а) опште повећање богатства и структуре земљишта

б) (вишеструко) повећање укупне вредности пољопривредне производње

ц) стварање услова за већи обим хортикултуре (повртарства) и органске производње

д) (вишеструко) повећање запослености

Ова мера се много више односи на Панонску низију наше државе у односу на брдско-планиски део. За то постоје најмање два разлога: а) много мањи број стоке по хектару;  б) мање количине и лошији распоред падавина. Трећи разлог такође није за потцењивање. То је већи потенцијал, од кога пољопривреда у будућности може да очекује много више.

Трећа мера је – човек! Ово је у ствари најважнија и најсложенија мера. Ову меру је најтеже дефинисати без већих образложења. У ствари то би било:

а) да пољопривредници буду бар КВ (квалификовани) или чак ВКВ (високо-квалификовани) радници,

б) да у саветодавној служби раде високо-образовани стручњаци са најманје 10-то годишњим искуством у пракси!

У ову групу мера спадало би на пример:

– (правилно) усмерење сваког пољопривредног микро-региона и чак газдинства према општим условима, могућностима, потребама . . .,

– усмерење структуре сетве и са становишта прогноза климатских кретања,

– усвајање и спровођење свих агро-техничких мера и у циљу умањења штета од смањених колчина падавина и њиховог лошег распоред,

– увођење и реализација свих мера које воде ка смањењу трошкова било које произодње (укључујући удруживања код набавке и коришћења савремених скупих машина великих учинака, изградњу и јасно дефинисање у коришћењу удружених сточарских објеката, . . .),

– наводњавање као веома важна мера, али са јако ограниченим могућностима:

а) све мање количине воде потребног квалитета;

б)  високе инвестиције за скоро повећање на веће површине;

ц) економска оправданост само у јасно дефинисаним условима (делови повртарства и воћарства-виноградарства, интензивна производња сточне хране  или квалитетног семана, . . .).

Нема сумње да утицај државе треба да буде велики, пре свега у што јаснијем дефинисању у усмерењу развоја идућих 10-так година. То би био огроман допринос који се очекује од сваке гране у пољопривреди: биљна произодња и дели делови, сточарство са основим гранама, прерађивачка индустрија са усмерењем за сопствене потребе и за извоз, . . .

У погледу непосредне финансијске помоћи не треба очекивати било шта што би било опредељујуће. У том погледу реално би било:

а) (вишеструко) повећање аграрног дела буџета у свим наредним годинама као мера за осигурање значајног дела опште-народног благостања;

б) од укупне масе средстава, која реално може да се одвоји за пољопривреду, најмање (прве) две трећине усмерити на реализацију циљева у стратегији развоја, а само трећи део за измерење текућих доприноса!

И на крају:

– тачно је да климатски поремећаји све више прете проблемима у пољопривреди и производњи хране и да је тиме све већа потреба за доношењем дугорочних мера реалног развоја поњопривреде;

– такође је извесно да се у великој мери могу у идућих десетак година умањити негативне последице

Др Милан Тошић

ред.проф. у пензији

Пољопривредни факултет Земун