У пољопривреди се ништа не дешава преко ноћи

Суша је, нема сумње, гадно и подједнако погодила све у пољопривреди. Још мање је сумњиво да је штета огромна. Почела је (срећом) тек после жетве пшенице. Значи, погођен је највећи број важних култура – пре свега окопавине (кукуруз, соја, сунцокрет). Ипак, добар осматрач је могао да запази бар две важне ствари:

1. Војводину као северни равничарски део наше земље је жешће погодила него брдско-планински део

2. У оба основна дела наше земље било је и великих разлика

У ствари појавиле су се две чудне разлике, које су се јасно запажале:

а) тамо где је развијеније сточарство (брдско-планински део) последице суше су мање; тамо где нема стоке, изгледа нема шта да се убере

б) тамо где је све урађено како треба (обрада земљишта – сетва – ђубрење – заштита) утицај суше такође је мањи. Исти атар, њива до њиве, исто земљиште и клима, а разлике врло уочљиве: на једној њиви немате шта убрати, а на другој кукуруз дочекао септембар скоро као у нормалним годинама!

И једно и друго наводи не само на размишљање, већ и на доношење закључака. Први и најважнији јесте: да ли заиста у толикој мери зависимо од природе? Или, треба ли баш све свалити на природу? (Да размислимо и о појму: кад је нешто добро, онда смо то ми, а ако је нешто лоше, онда је то неко други.).

Други закључак би се односио на то колико водимо рачуна о земљишту. Најважније је да свакој њиви вратимо бар онај део органске масе, који се однесе са сваком жетвом. Таква њива ће сигурније да прими у себе све падавине и да их дуже чува – то је основа која не мора да се учи, већ се брзо стекне искуством.

Сличан је и трећи закључак. Односи се на примену оних агротехничких мера које важе као основне. За сваку се зна шта значи када се уради добро и на време. И какав је ризик ако се понека потцени, не уради или не уради онако како би требало. То најбоље показује Либигов чувени „закон минимума”. Њива (пољопривреда) редовно добро награђује сваког ко се њој предаје и уради само оно што је потребно. Сваки промашај се не опрашта и као опомена да се то не заборави још неки пут!

Управо је велика суша ове године јасно показала да је коришћење земљишта врло озбиљна и много сложенија ствар него што се последњих неколико деценија мислило. А све наведено и много чега другог наводи на поставку која је сваком добром сељаку од вајкада добро позната: у пољопривреди се ништа не дешава „преко ноћи”. Ко се бави пољопривредом, набавља трактор или подиже шталу, то све треба да ,,траје” бар 15 – 20 година. Све то се посебно односи на млади свет у размишљању да ли се бавити пољопривредом или како остати у пољопривреди. За бар половину данашњег броја пољопривредника (од око пола милиона) може да буде опстанка са бар просечно добрим изгледима за нормалан рад, квалитетан живот и пристојан доходак. И то само уз услов да брига државе буде стабилна за све оне који остварују бар просечне резултате.

У овом тренутку је веома тешко бити довољно паметан и храбар па усмерити поступке у правом смеру. Почев од сваког пољопривредног домаћинства где су све резерве при крају, скоро је немогуће наћи начина за некакву самопомоћ. То се односи и на државу, ма колико било јасно да управо она мора да ,,залегне” и помогне у овим тешким тренуцима. Да помогне сваком домаћину у пољопривреди не само да опстане ради себе, већ ради државе у целини!

Шта то у ствари може да значи?

У резервама (могућностима) државе, ма какве оне биле, наћи начина за истовремено двојно усмеравање:

– текућа помоћ (не само због суше) на све могуће начине да опстану они који су нам потребни и који ће нам још дуго бити потребни;

– улагање у дугорочна опредељења примарне пољопривреде (сточарство, наводњавање, хортикултура) и помоћ индустрији прераде за производњу производа вишег нивоа (да не продајемо кукуруз са њива, како то ради сиротиња, а увозимо месо и сир, који је неко произвео на бази нашег кукуруза!).

Редовни професор универзитета у пензији