Неки нови сељаци у Житорађи

У пластеницима гајимо све, почев од домаћег српског до кинеског поврћа – појашњава наш домаћин Ван Фу Ћин који као посебно занимљиве помиње краставце који достижу дужину од једног метра. Објашњавајући да тренутно ради десетак радника, каже да сезона бербе поврћа у пластеницима не престаје, јер док се неки плодови беру, други тек цветају и тако у круг …

“ОВО у Србији нема. Али, када порасте у нашим пластеницима, имаће на пијацама“  на лошем, али разумљивом српском објашњава Ван Фу Ћин док показује један у низу од десетак пластеника простртих на плодној пољани између некадашње стругарe и фабике Електронске индустирје у Житорађи.

На плодној равници беле се пластеници, а у позадини земљани бедеми које је група Кинеза подигла на закупљеном земљишту где узгајају разно поврће …
– Кинеска љута паприка, блитва, кељ, першун, слатка шаргарепа, разне врсте салата, кинески купус, љубичасте паприке, парадајз који стиже у јануару, лубенице са зеленим и жутим корама које тек сазревају, али и поврће за које Кинези немају адекватне називе у српском језику, део су групе производа Кинеза који су из околине Лесковца прешли у Добрички крај у Топлици.

– Овде су дошли прошле јесени и одмах су се латили посла-објашњава Милош Стојановић, власник аутомеханичарске радње надомак Житорађе.
Ли Сенг (47), послодавац групе радника који су на добричким
пољима закупили око 6,5 хектара плодних ораница, каже да су сви они вредни људи, одлазе рано на поља, а враћају се касно. У пластеницима се дежура и ноћу – наставља причу Милош који за своје комшије Кинезе има само речи хвале.
Каже да долазе једни другима у посете и да су Кинези редовни гости код мештана на слављима … Међу радницима налазе се и три жене, односно два брачна пара, а да су се одомаћили у својој малој колонији крај бензинске пумпе у Житорађи, потврђује и то што већ чувају једну козу …

– Иако не знају српски најбоље, уче брзо. Мирни су и док су се спријатељили са окружењем требало им је много – објашњавају мештани. Мештанима „дошљаци“ из Кине не сметају. Јер, многе ове оранице биле су необрађене, а и мештани сада гледају како Кинези раде и уче од њих.
– Нико нама није крив што нисмо вредни као они. Како се њима исплати да дођу из далеке Кине, а нама овде није исплативо да производимо поврће – пита се Милош Стојановић, објашњавајући да се већина кинеских производа може купити на локалним пијацама, али и кванташима у Лесковцу, Нишу и Београду.

– Добро продајемо робу, а добро се и заради од овог посла – потврђује наш саговорник са почетка приче док нам поклања две кинеске љуте папричице. И Ли Сенг (47), музичар по струци, каже да у свом четворомилионском граду Ланџоу у провицији Кан Су није могао да заради да прехрани породицу и да их од овог посла издржава. Да се ово пословање Кинезима исплати довољно је погледати непрегледну ораницу на којој се уздижу пластеници и земљани бедеми.

Систем грејања
ОСИМ десетак пластеника на пространој ораници надомак Житорађе налазе се бедеми високи око пет метара. Са северне стране бедема налазе се наслаге земље на које се наслања метални носачи и неколико редова са наслагама сламе, док је према југу постављена пластична фолија. Земљани бедеми представљају заправо посебан систем загревања поврћа које се производи у њима.

Газде
Осим Кинеза који трвде да су задовољни радом у Добричком крају, и мештани немају примедби на понашање „досељеника“. Посебно задовољни су браћа Светислав и Братислав Ђорђевић који су Кинезима изнајмили земљу на десетогодишњи закуп за 600 евра годишње по хектару. За тај новац плаћају порез, имање се обрађује и они су, кажу, у добитку.

Извор: www.novosti.rs