Погрешне реконструкције фарми свиња

Код модернизације и повећања обима производње свињског меса треба пре подржати реконструкције постојећих фарми, па тек потом изградњу нових

Као увод у питање реконструкција фарми свиња у Србији треба да се истакну бар два важна  сазнања:

1.         Опште стање објеката, опреме и технологије гајења свиња је у Србији (веома) застарело, слично као и  расни састав, па су производни (а тиме и економски) резултати недопустиво лоши – производња свињског меса јако скупа;

2.         У припреми за обавезни прелазак на нове услове држања свиња  од 1. јануара 2013. године Холандија као једна од водећих у Европској Унији улаже велика средства у допунске реконструкције својих (у просеку – добрих): по око 240 евра/товно место и по око 500 евра/приплодна крмача;

Одмах, као допуна тих сазнања намећу се још бар два:

1.         Србија има изванредне услове за веома успешну производњу свињског меса – традицију, јефтину производњу сточне хране, расположиву радну снагу и довољан простор, . .

2.         Србији треба за сопствене потребе скоро двоструко већа производња свињског меса, како би се приближила оној  домаћој потрошњи, која би требала да постоји.

У Србији –  прво  реконструкције, па потом изградња нових фарми!  Зашто?

У ствари код модернијације и повећавања обима производње свињског меса треба пре подржати реконструкције постојећих фарми, па тек потом изградњу нових. За то постоји више разлога, од којих се истичу на пример:

1. Постојеће локације – инфраструктура – искуство (струка) – радна снага –  . . све то олакшава модернизацију и јако убрзава цео процес до остварења циља;

2. (Оријентационо) упола мања улагања за постизање сличних ефеката као у новим објектима!

У последње време, са приватизацијом већег броја фарми свиња, чине се велики напори да се те фарме модернизују. Основу чине реконстррукције постојећих објеката и обнављање опреме у њима. То у принципу треба  јако подржати, јер то (би требало да) води ка постављеном циљу!

Само, већ од почетка таквих ‘акција’ испољавају се неке појаве, које заслужују да се истакну и оцене. Те ‘појаве’  могу да се сведу на две основне констатације:

1.         По правилу реализују се физичка обнављања објеката (најчешће кровова, прозора, . .) и основне (најчешће металне) опреме. То ‘физичко’  у суштини значи да се старо, истрошено или већ труло замени новим;

2.         Настоји се да се прође што јефтиније, независно од лоших ефеката, који проистичу (или могу да проистекну) из једноставне замене ‘ново за старо’!

Са оваквим поступцима врло брзо се дође до оног, у народу познатог као ‘ мост  –  ћуприја’! Шта то у овом случају значи?

Општа финансијско-привредна криза наводи (или присиљава) инвеститоре да у сваком потезу уложе што мање. Тиме се остварују (или могу да остваре) мање или веће уштеде. На пример, уместо  за  познате и проверене скупе опреме лако се определимо за неку сопствену израду,  или у најбољем случају за опрему непознатог произвођача, из тамо неке земље, која је ‘чак’ за 10 или можда и 30% јефтинија!  И тиме, на ‘мосту’ уштедимо мања или већа, али за инвеститора  (у том тренутку!) значајна средства!  И, то је та уштеда на ‘мосту’!

Али  врло брзо наилази се на ‘ћуприју’. То у овом случају значи сазнање да она јефтинија и (финансијски) погоднија опрема не обезбеђује оне услове држања свиња, које смо претпоставили и – очекивали.  То се не односи само на најосетљивије категорије у држању свиња, на прашење и на одгој прасади (пошто губици никако да падну на бар 15%!).  То редовно ‘захвата’ и тов свиња као категорију, која има највећи број грла, највећи утрошак хране и највећи утицај (ефекат) на економичност производње свињског меса!

У чему је у ствари основни проблем?

Реконструкција објеката и опреме, односно увођење неке нове технологије држања свиња је само један од три најважнија сегмета у тој грани сточарства. Подједнако важни (по неко каже и – важнији!) сегменти су побољшање расног састава и побољшање исхране. Само, та два последња сегмента се могу једноставније, лакше и брже решити. Али, што следи иза њих је управо стварање нових амбијенталних услова за нови расни састав и нову (квалитетнију и – скупљу) храну. И само тиме се остварује ‘тројство’ у подједнакој мери (раса – храна – амбијент), па је тек онда реално очекивати остваривање постављеног  циља. Тај циљ је у овом моменту (по резултатима који се већ постижу у пракси) врло јасан код неких основних показатеља. На пример код два основна параметра:

–           од сваке крмаче треба очекивати (и постићи!) најмање 23 – 25 прасади, која се преводе у тов;

–           потрошња хране у тову не би смела да дође до 3,0 кг/кг прираста!

Код држања свиња најосетљивији моменти су свакако прашење и одгој прасади. За категорије свиња (крмаче-прашење и дојење  и прасад у одгоју) не може и не сме да буде компромиса било које врсте што се тиче амбијента држања (без обзира и на сложеност исхране, одржавања здравља, итд). При томе су климатски услови најсложенији и најтеже решиви.  У ствари, утицај и последице климатских услова се најтеже схватају, па тиме и њихов значај и потреба да се реше што приближније оним нормама, које су одавно познате!

Као закључак намеће се још једна народна мудрост, која овде долази до јаког изражаја. То је да ‘сиротиња два пута  плаћа’. У овом случају, први пут кроз реконструкцију (ма колико она била јефтина), па потом убрзо кроз сазнање да постављени циљ није постигнут!

Шта, ипак, учинити?

Инвеститор мора, као и увек, добро да зна – шта хоће!  И то не само као неки коначни циљ (број крмача, број товљеника у турнусу или годишње, потрошњу хране као норму, итд). Инвеститор мора да има веома добар ‘идејни пројекат’ са детаљним решењима по свим важним питањима. Тај документ (или само договор) се разрађује са најбољим могућим стручњацима-специјалистима за област држања- гајења свиња. Код те ‘разраде’ не сме да остане ни једно питање нејасно, недефинисано као заједничко решење инвеститиора и ангажованих стручњака.   Код већих фарми или инвестиција за препорруку је да се обави и тзв. ревизија, или нека врста допунске оцене предложених идејних решења. Тада документ са свим предлозима постаје  веома јасан пројектни задатак! Овом делу припреме предвиђених захвата реконструкције треба приступити као најважнијем, посветити му много пажње и времена, без покушаја да се на њему остваре неке уштеде (како се то обично чини!).

Даљи поступак може да буде само рутински – да се уради потребна пројектна документација, да се ангажују проверени испоручиоци опреме и извођачи радова (али уз обавезно ангажовање надзора!).

Проф. Др Милан Тошић