Извоз кукуруза – издаја народних интереса

У ове јесење дане могу се чути или прочитати поносне изјаве о томе како ће кукуруза бити и за извоз, a и полуписмени сељак зна да само сиротиња продаје са њиве

У ове јесење дане могу се чути или прочитати поносне изјаве о томе како ће кукуруза бити и за извоз, a и полуписмени сељак зна да само сиротиња продаје са њиве

У Немачкој је градић Фехта (Vechta) постао чувен по нечем што је специфичност неких крајева. Прича се, наиме, да сви који прођу својим колима у околини Фехте морају одмах да дезинфикују ауто, јер се толико накупи ,,мириса“ свиња да га само тотална дезинфекција може очистити!

Мало даље на западу се пружа ,,Делиблатска пешчара“ Холандије. Некад пуста, скоро као Сахара, а данас – све фарма до фарме. Данас је то један од најбогатијих крајева аграрно пребогате Холандије. У неким њеним општинама годишње се одгоји седам товних свиња по становнику!

У том погледу ипак је ,,најгоре“ у Данској. Зли језици тврде да чак ни Копенхаген није поштеђен ,,миомириса“ свиња. У тој малој држави са 5,5 милиона становника одгоји се и у кланицама годишње заврши више од 25 милиона товних свиња.

Наведена три примера имају једну заједничку основу. Ови велики европски одгајивачи стоке (произвођачи меса и млека) не производе кукуруз. Заправо, имају га и они, само једва толико да држе краву-две или по неколико свиња у тову – тек да имају за своју фамилију! А цео свет зна врло добро: кукуруз је основна храна за стоку. И да – ко има добре услове за гајење кукуруза, тај ,,држи кључ“ пољопривреде. У том погледу је чувен ,,појас зрна“ (,,corn belt“) у САД, где све ,,плива“ од зрневља кукуруза – соје – жита! Поред наведене три европске државе, и Шпанија ,,чека у реду“ да увезе кукуруз баш из Србије. Јер наш кукуруз је познат по најмање две ствари: по високом квалитету и по ниској цени (пошто се продаје у току сезоне бербе, или одмах после ње).

Србија има идеалне услове управо за гајење кукуруза – соје – сунцокрета као биљака, на којима почива сточарство. На основу тога у Србији би сточарство требало да буја. Само, није тако, чак је све – супротно! Да човек просто не верује, да се упита – шта је разлог томе?

Треба најпре рећи да су приноси кукуруза у Србији – мизерни! Бар за 30 одсто нижи него код оних који нису ,,у појасу зрна“, а сигурно су упола нижи него што би могло (и требало) да буду.

Одмах затим треба још више истаћи да у Србији нема ко да поједе и оно што некако произведемо; нема крава, па нема ни млека или говеђег меса, а о традицији гајења свиња нема више ни говора!

И као треће, вероватно и најважније: у Србији неко једва чека да извози кукуруз! Држава, или неко у име државе? У ове јесење дане могу се чути или прочитати поносне изјаве о томе како ће кукуруза бити и за извоз, спомиње се милион или чак неколико милиона тона! Па, зар у овој држави нема нико довољно паметан да гласно упореди: шта значи продати са њиве или ,,оплодити“ преко штале! И полуписмени сељак зна да само сиротиња продаје са њиве! Директно са њиве продају они, који се баш не отимају за рад и једва чекају да продају род чак и пре бербе.

А рачуница је јасна. Један хектар кукуруза, са просечно добрим родом, може да донесе бруто-приход у вредности од 800 или рецимо 1.000 евра. Како год да рачунамо, добијамо: принос од пет до седам тона по хектару и цене од 0,10 до 0,15 евра по килограму! У исто време, тај исти хектар кукуруза и са истим приносом, може годишње да ,,произведе“ бар 10.000 литара млека и додатно око 1.000 килограма меса. Тада је бруто-вредност прихода тог хектара најмање од четири до шест пута већа. Не треба при томе заборавити још једну чињеницу: земљиште без стоке брзо постане – пустиња! Исцрпи се, ,,не држи воду“, тешко се обрађује.

Истина, у овој рачуници око извоза кукуруза има и једна зачкољица: у првом случају, када се род продаје одмах, по једном хектару потребно је утрошити само 20-30 радних сати! У другом случају, када се сав род са њиве усмери у сточарство, посла има много више. Тиме се само потврђују бар две чињенице: 1) да се преко рада повећава вредност; 2) да пољопривреда може да запосли много више, него што сада запошљава. Са извозом кукуруза испада да су сељаци у Србији – лењи, да једноставно неће да држе стоку. То свакако не може да буде тачно. Или је можда ствар у нечем другом: држава (или неко у име државе) олако ће преко ноћи продати кукуруз ,,са њиве“ и тако лако зарадити.

И као закључак: у припреми је програм дугорочног развоја пољопривреде Србије. Овај текст би требало да буде само мали допринос још једној истини: сиромашне државе производе храну за стоку, а богате гаје стоку. Србија ће учинити велику ствар, ако себе само усмери ка том циљу. До тог циља се споро и тешко стиже. Али, стиже се – засигурно!

универзитетски професор у пензији

Милан Тошић

Извор: http://www.politika.rs