Лепо, али неумивено

Пише: Миодраг Костић

Прошле године на аеродрому у реду за Тиват стојао сам на пасошкој контроли и иза себе сам чуо разговор двоје младих Енглеза који су се управо упознали. Пошто су обоје провели неколико дана у Београду, он пита шта она мисли о Србији. Она му каже: „Лепо, али је прљаво и неуредно.“ Он њој каже: „То је и мој утисак.“ У следећих неколико реченица које су стигли да проговоре чуо сам о одличној енергији коју су на улицама Београда осетили, о супер проводу и укусној храни, али ми је у устима остао горак укус од оних првих речи које су нас тако јасно и недвосмислено описале.

Чули сте већ више пута причу о томе шта је бренд, а посебно шта је бренд Србије. Да ли је то кајмак, малина, шљивовица? Не знајући шта стварно представља бренд на ову тему било је свакаквих, најчешће будаластих изјава. Бренд Србије није предмет или локација, није име државе и не налази се у физичком свету. Бренд Србије налази се у свести људи и представља ону прву мисао или осећај који они имају кад се помене реч Србија. За оно двоје младих Енглеза са лета из Београда за Тиват то је: „Лепо, али неумивено.“ Те три речи су за њих бренд Србије, а када бисмо могли да завиримо у умове свих људи на свету који су икада били у Србији или бар чули за нас, па онда сабрали све те утиске и направили неки заједнички садржилац, неки средњи утисак био би просечни бренд Србије. Нажалост, бар по мом личном искуству у комуникацији са странцима, бојим са да је први утисак двоје Енглеза врло близу просечног доживљаја Србије.

За утеху је да је данас чак и таква перцепција нереда и аљкавости боља него доскорашња перцепција Србије као земље грађанског рата и геноцида. Но, хајде да будемо позитивни и конструктивни.

Прошле недеље био сам у Пожаревцу, па смо посетили и Виминацијум, чувено римско налазиште. Иако смо до њега путовали по излоканом и изораном путу, без обележја где да се иде, само место ме је одушевило. Имало се шта видети, а људи који то воде направили су изузетан посао са мало пара. С правом је то једна од светских туристичких атракција, наравно уз много тога што тек треба да се уради. Помињу неки кредит од Светске банке и пројекат који се назива „Пут римских царева“. Феноменална прича, просто да нисам могао поверовати да у мору будалаштина и идиотизама које свакодневно доживљавамо од неспособне и корумпиране државне администрације постоји неки позитиван пројекат који има смисла. Рекоше ми и да имају посету туриста који Дунавом пролазе бродовима јер су скоро у Костолцу направили пристаниште, а планирају да прокопају и канал од неколико километара којим би бродови долазили до самог града музеја.

Десет пута више се исплати продавати порцију малина као воћну салату на „Калемегданској тераси“ него је смрзнуту извозити у вагонима Данас у Србији сви причају о повећању извоза, али ту превасходно мисле на малине, шљиве, кукуруз, пшеницу, вино и ракију. Заборављају на најпрофитабилнију светску извозну грану, а то је туризам. То значи да кад туриста дође и потроши у Србији 2.000 евра, то је као да смо извезли 10 тона пшенице. Замислите сву муку, тегобу, трошкове, ђубриво, бензин и електричну струју коју треба потрошити да се добије камион пшенице, а све то један страни туриста донесе у свом новчанику. Не желим да говорим против пољопривреде, она је свакако кључна и неизоставна привредна грана, само желим да констатујем да се у економији 21. века много више исплати услуживати туристе него извозити сировинске производе.
Десет пута више се исплати продавати порцију малина као воћну салату на „Калемегданској тераси“ него је смрзнуту  извозити у вагонима. Али до туриста није лако доћи, посебно кад више немамо медитеранску обалу и када је јефтин авио превоз учинио многе далеке тропске дестинације блиским и приступачним.

Ипак, имамо шта показати јер живимо у веома лепој земљи богатој зеленилом, водом, свакојаким природним лепотама и богатом историјом.
Веровали или не, скоро сам на степеницама на путу од Београдског пристаништа до Калемегдана упознао групу туриста са Хаваја где сам годинама живео. Били су одушевљени Дунавом, Београдом, Калемегданом, свим што су код нас видели и доживели. Пријатно ме је изненадило колико се људима из света допада Србија и колико тога имамо да покажемо. Није довољно само искрцати туристе са брода и наплатити им неколико евра боравишну таксу и аутобуски превоз.
Око страних туриста морамо се потрудити. Није исто ако у Србији потроше 10 или 1.000 евра. За тако нешто треба имати свеобухватну туристичку понуду. Београдско пристаниште годинама се реновира и већ је отворено десетак ресторана и лепих продавница, али је половина простора и даље у рушевинама. Пре неки дан асфалтиран је пут и оспособљен паркинг на крову, али је још увек већи део обале око ушћа запуштен, прљав и неуређен. Возећи туда бицикл често сам виђао стране туристе како ходају обалом заобилазећи рупе и прескачући ђубре и грађевински отпад.

Док и Хрвати и Црногорци јуре високо буџетне туристе јер им је зарада од „парадајз“ туризма недовољна, ми имамо 100.000 туриста највише класе годишње на пристаништу у Београду који запушују носеве и беже даље уместо да у нашим радњама и ресторанима са задовољством потроше набрекле буђеларе. Високи туризам доноси високе зараде, али и тражи велика улагања. Није довољно само окрпити рупе и окречити рушевине. Понуда мора бити савршена и потпуна. Да не само са задовољством код нас потроше, већ да журе да нас својим пријатељима препоруче. Тек онда можемо очекивати да бренд Србије постане нешто лепо и атрактивно, а девизни прилив такав да нам свима омогући бољи и удобнији живот.

Извор: http://www.akter.co.rs/