Оптужено месо – ШАНСА ЗА СРБИЈУ

Пре кратког времена стиже вест од Светске здравствене организације (WHO) и њене агенције за изучавање болести рака (IARC)да и месо спада у групу фактора, који могу да изазову рак. Такву вест треба прво прихватити само наговештене сумње! И друго: у будуће ће бар по нешто око меса бити друкчије (производња – прерада – потрошња).

По споменутој вести се истиче да су неке врсте меса стављене на листу оних производа, који су већ прихваћени као могући изазивачи болести. То су пре свега пушење и коришћење алкохола,затим ноћни рад, неуредан живот, итд. Не треба заборавити да се код свих на поменутој листи ради о неконтролисаном или неумереном коришћењу или понашању!
Тако у овом тренутку треба схватити и ово са месом. Чињеница је да је месо изванредна животна намирница са веома много позитивних особина. Само, треба одмах да се истакне још једна ствар: месо је скупа намирница, која је тешко доступна великом броју људи. Сматра се да је месо практично потпуно недоступно за најмање 1,0 милијарду људи на свету! То практично значи да око 15% становништва света и не зна за појам меса! Тај најсиромашнији део света, пре свега у Азији и у Африци, опстаје са куповном моћи која не дозвољава ни помисао да се набави (купи) месо!
Последњих година укупна производња меса у свету износи око 320 милиона тона. Највећи део чине свињско и живинско месо са по 100 – 110, па говеђе са око 65 и месо оваца-коза са око 14 милиона тона, сл. 1 и 2. (За 20150. годину прогнозира се производња од око 450 милиона тона/свет).
Просечна потрошња меса свих врста у свету износи око 40 – 42 кг/становник/година. Међутим, треба одмах јасно да се укаже на веома велике разлике у тој потрошњи већ по континентима (сл. 3). Већ више деценија највећу потрошњу има северна Америка са око 100-110 кг/стан/год. Део Европе (Европска унија) одржава ту потрошњу на стабилних око 80 кг/стан/год, коју количину све више достиже и јужна Америка. Азија као најбројнији континент тек последњих година достиже половину просечне потрошње са једва 20-так кг/стан/год. Најмања потрошња је у Африци – она се тамо тешко помиче од границе од око 10-так кг/стан.год.
Разлике у количинама потрошње меса по врстама су мање (сл. 4). Највећа потрoшња живинског меса је у САД и Бразилу, односно у земљама где је иначе највећа потрошња меса по глави становника. Потрошња свињског меса је највећа у Кини, коју ‘прати’ Европска унија. У Африци се и даље не планира озбиљније повећанје потрошње меса, слично као и у Индији.
Сви постојећи подаци о месу у свету (производња – потрошња по количинама и врстама) указују на неке основне и веома важне групе поставки, као што би биле:
а) највећи број становника света троши мале количине меса, па може да повећава потрошњу без угрожавања здравља,
б) на основу тога производња меса као важне намирнице може и даље да се повећава без угрожавања здравља људи!
Истовремено не треба заборавити на још две групе поставки, које се све више намећу:
1. Прекомерна потрошња меса и месних прерађевина! То је на пример потрошња већа од 200 или више грама/стан/дан (а то значи већа око 73 кг/стан/година) – таква потрошња би могла да буде будућа горња граница као мера без угрожавања здравља људи;
2. Производња меса и угрожавање средине! И у том погледу су све гласнији они који наводе на штетност интензивне сточарске производње са угрожавањем ваздуха и подземних вода. У том погледу су већ јасно истакнути неки крајеви (па чак и државе!) управо Европске Уније!
У оба случаја (потрошња – производња меса) без икакве сумње се јасно истиче претеривање:
– претерана потрошња изазива сумњу на угрожавање здравља,
– претерана производња (сада већ без сумње) изазива угрожавање средине људи!
На основу таквих закључака ће се разматрати стање и положај у свакој држави и потом доносити одлуке о даљим потезима.

сл. 1 – Производња меса у свету 1995 – 2021 (милиона тона) по врстама
– свињско, живинско, говеђе-телеће, овце-козе

Сл. 2 – Развој потрошње меса у свету 1990 – 2007 – 2011.године по врстама:
свињско –живинско – говеђе – овце-козе (милиона тона)

Сл. 3 – Развој потрошње меса 1961.до 2002. по континентима (кг/становник/година)

Сл. 4 – Потрошња меса (кг/становник/година): лево постојећа, десно прогноза за 2013. годину, по врстама (жиивинско, свињско, овце-козе, говеђе), по деловима света
Србија – велике шансе

У погледу свих врста и укупних количина меса по садашњем стању и положају Србије јасно се истиче велике промене и – позитивне шансе. Зашто и – колико је то објективно? Одговор на постављена питања треба тражити у обе велике области – потрошња и производња. Код обе области не само да нема претеривања, већ су обе области (чак веома) слабо искоришћене!
Код потрошње меса Србија је објективно пала на низак ниво за појмове потрошње у Европи. У том погледу тешко је доћи до стварних објективних података. Ипак, по свим проценама потрошња меса свих врста у Србији износи приближно 40 – 50 кг/стан/год. То је она количина, која је оријентационо просечна потрошња у свету, што укључује и оне, којима је месо недоступно и све оне, који су на минималној потрошњи! За то постоји више разлога, а највећи разлог је смањена куповна моћ становништва у целини. У таквим случајевима смањује се набавка и потрошња оних намирница, које спадају у скупље (и теже доступне) и које се замењују јефтинијим намирницама. Управо је еова 2015. година у том погледу типична по великом увозу јефтинијег меса из света. Са враћањем Србије на већу укупну куповну моћ грађана реално је очекивати и постепену потршњу меса. То ће одмах да поблачи и потебу за већом сопственом производњом (укључујући и смањење, па чак и искључење потреба за било каквим увозом).
По производњи меса Србија је већ одавно била веома позната у ширем делу Европе. Подједнако се ради о производњи и говеђег и свињског меса. За то су постојали сви најважнији услови, почев од традиције држања говеда и свиња, преко произвидње великих количина одговарајуће сточне хране па све до капацитета за држање и за негу стоке. Сви ти услови су остали непромењени, па и даљњ претстављају гаранцију за сигурно држаље потребног броја стоке и производњу меса.

За производњу свињског меса Србија ће морати да значајно побољша неке од основних и веома важних група услова, као на пример:
– расни састав са свим пратећим мерама (сопствени репро-центри и највећи степен обезбеђености производње прасади највишег квалаитета, уз обученост одгајивача до степена специјалиста),
– обезбеђење услова за ниже производне трошкове, пре свега у области хране и исхране свиња.
Са лошим расним саставом не могу се постићи ни они производни резултати, који већ више година важе као минимални. То је на пример добијање 25 товних грла по крмачи годишње. Шире обезбеђење довољно доброг расног састава трајаће више година и у условима доброг усмерења. За то време ће и даље долазити до још боњег расног састава и боњих производних резултата!
На скупу производњу свињског меса у највећој мери утиче веће потрошња сточне хране, поготово ако је она недовољно прилагођена узрасту (категорији) свиња. Тада производња не може да буде конкурентна па одмах изазива потребу за увозом са јефтинијим понудама.
Ово су такозвани технолошко-економски услови код којих нема и не може бити било каквог компромиса! Јер, иза резултата ових услова стоји непосредни потрошач који се редовно опредељује за куповину оног што му је доступније!

Производња говеђег меса у Србији има подједнако веома повољне услове за значајно већи обим у односу на садашњу производњу. И код ове производње (држања говеда) основу чини велика производња сточне хране као највећег удела у трошковима производње. У том погледу Србија има два региона са типичним могућностима:
– панонскa низијa са врло погодним климатско-земљишним условима за интензивну производњу сточне хране (кукуруз – соја – . .) као најважнији услов за тов говеда;
– брдско-планинско подручје са два усмерења код држања говеда (поред производње млека): а) производња и почетни одгој телади; б) држање говеда по систему крава-теле са усмерењем за производњу говеђег меса највећег квалитета;
Високи трошкови у производњи говеђег меса пре свега у Европи, као и недовољна производња, могу у Србији да буде добро искоришћени. Повећање од чак два-три пута је не само реално могуће, већ и јако пожељно и због уједначавања биљне производње са сточарском. Смањење трошкова производње може да буде управо на бази искоришћења великих расположивих површина у оба наведена региона. Брдско-планинско подручје би требало све више усмеравати на сисрем држања ‘крава-теле’ и због високе сигурности.

Србију у наредном периоду очекују две велике и такође веома значајне групе потешкоћа. Прва је општи појам контроле, а друга широка област обуке стручњака и непосредних одгајивача свиња.

Појам контроле производње меса постаје из године у годину све утицајнији фактор на производњу у ширем смислу речи. То се више не односи само на развијене земље ЕУ или САД Јапана као водеће, већ и на свет у целини. Основни разлог је неизвесност (или чак страх) купца, поготово ако му се нуди јефтинија роба! И не само то: контрола постаје све сложенија. Контрола по правилу обухвата све оно, што утиче (или може да утиче) на производњу. То се односу у највећој мери на контролу хране, која непосредно служи за гајење стоке. Највећи удар је у овом тренутку на појам ГМО или генетски модификованих организама односно биљака. Треба очекивати да се ГМО све више ублажава са повећањем сазнања о чему се заиста ради и како контгролисати ГМО-производњу. Поред тога контрола обухвата све оно, што се стоци даје као редовно одржавање организма (храна – лекови – поступци – . . ). Значи, контрола порекла постаје све захтевнија и све сложенија, па ће у Србији бити веома тешко да се испуне сви услови, који се већ данас подразумевају. Није много лакше и једноставније ни са контролом држања стоке и поступака са њом. Већ и постојећи услови су строги и сложени, уз стално повећање бриге око поступака и испуњености услова држања (лежања – климе – кретања – . . .). Готово сви постојећи објекти за држање стоке у Србији не испуњавају тражене услове, било у целиони, или у неким деловима. Из тог разлога у највећем броју случајева треба рачунати са озбиљнијом реконтрукцијом, или најчешће са подизањем нових објеката!

Обучавање за савремено држање стокепостаје све више појам који је веома логичан. и већ сада висок ниво у свим елементима држанја стоке, као и стални даљи развој. У Србији се најчешће спомиње велики број стручњака и одгајивача стопке, који имају значајно искуство. Колико год да је то тачно постоји и оправдана сумња да су обе категорије (стручњаци – одгајивачи) недовољно оспособљеи за држање и гајење свих врста и категорија стоке по већ постојећим важећим захтевима! Из тог разлога се намећу два важна задатка:
– обука обе категорије до степена специјалисте не само за врсту, већ и за одређену категорију стоке; то подразумева неко минимално школовање, на пример ниво средње пољопривредне школе са обавезним активним коришћењем савремене информативне технике (компјутер – интернет – . . .);
– стално додатно обучавање са обавезном разменом искустава; овде се ради већ о усаглашавању детаља за боље производне резултате, а нарочито за стално снижавање производних трошкова.
Србију очекује још једна велика група потешкоћа. То је појам удруживања без кога нема испуњавања ни једног од услова савремене производње меса. Најважнији разлози су брже подизање укупног нивоа производње, а затим смањивање трошкова по свим елементима, који утичу на коначну производну цену (а тиме и на рентабилност). На то одмах надовезује бржа размена искустава са циљем да се стално смањују трошкови и да се прати ниво свих промена (биолошких – техничко-технолошких – организационих – . . )

Закључак

Производња и потрошња меса у свету су веома неравномерно распоређени. Неки региони пре свега у неким земљама ЕУ имају толико велику производњу да су тамо већ увелико угрожени и ваздух и подземне воде. Из тих региона ће се будућа производња постепено исељавати у оне, који данас имају минималну производњу.
Још већа неравномерност је у погледу потрошње меса. Месо као скупа намирница је за преко 15% становника света недоступна, а за даљих најмање 15% доступна у минималним количинама. У исто време постоје слојеви становника који троше неку двоструку ‘норму’ или просечну количину меса.
У оба случаја се јавља опасност – опасност од прекомерног загађивања средине и (потенцијална) опасност од могуће болести управо на бази потрошње меса.
Оба случаја не ‘погађају’ Србију пошпто је потрошња меса једва на светском просеку, док је производња далеко испод оне, која је реално могућа и још више јако пожељна! Шта више – обе области су велика шанса за повећање потрошње и за јкош веће повећање производње меса у Србији. Само, ма колико све то било тачно и реално, Србија мора да испуни већи бролј оних услова који се већ сматрају стандардним. Ти услови се сврствају у две велике групе: производни трошкови морају да буду у ужим границама који већ владају у свету, а контрола порекла са контролом храњења мора бити усаглашена са већ усвојеним и стално прилагођавани са новим захтевима.
Вишеструка заосталост у производњи меса свих врста у Србији пружа шансу да се промене прилагоде новим захтевима. Са значајно већом производњом и са прихватљивим производним трошковима допринеће се пре свега већој сопственој потрошњи меса. На то се тада лако наставља искоришћење могућности за даљи пласман у оне крајеве света, за које се већ сада зна да су скоро непресушни потраживачи меса. Још више и сигурније када се под појмом ‘месо’ схватају прерађевине од меса све вишег нивоа, све до ониох, које се директно нуде коначном потрошачу!

Проф. др Милан Ст. ТОШИЋ