Зелени киловати са Ибра корист само за Италијане

„Сећи енергија“ ће годишње од централа са Ибра зарадити око 80 милиона евра, а уколико би Србији затребало 2-3GWh струје, морала би да је увози.

Вредност инвестиције за изградњу хидроелектрана на Ибру износи око 300  милиона евра. Радомир Наумов бивши министар енергетике објашњава за наше новине да би продајом тзв. „зелених киловата“, Италија за неке четири године повратила уложена средства. Наумов каже да се пре пет година када је он био министар, Влада Италије обратила Србији са истим предлогом изградње ХЕ на Ибру, али да је тадашња власт то одбила.

Србија је 2005. године постала чланица Енергетске заједнице ЕУ, а потписивање приступа је правно обавезујућег карактера. То значи да Србија мора да има удео у делу обновљивих извора, а део тих „зелених сати“ управо одлази у Италију. Приступницу је тада потписао Радомир Наумов који је био српски министар енергетике. Наумов објашњава да је Италија у великом енергетском проблему, јер је једина земља која нема атомске електране за разлику од свих њених суседа, и због тога мора на разне начине да тражи изворе енергије. Због тога се италијанска влада још пре пет година обратила Србији са предлогом изградњи ХЕ на Ибру, Дрини и Лиму, али то тадашња власт није желела да прихвати.

– Наш одговор је био да ми прво радимо прегледе сопствених потреба, затим да тражимо наше место у свему томе, и да преко концесије дајемо наше водотокове. Италијани су хтели да директно ставе „шапу“ на то, и ми смо то одбили – говори Наумов.
Студија изводљивости коју је урадио Институт „Јарослав Черни“ односи се углавном на водоснабдевање и на тзв. „рељефни“ изглед приобаља Ибра након изградње брана. Примера ради то значи да ли ће пут, пруга или нека насељена места бити потопљена, односно колико ће се подићи ниво реке након изградње брана. Сама студија утицаја на животну средину није урађена.

Потписивање протокола о изградњи брана на Ибру значи да ће целокупна елекрична енергија отићи у Италију, а код њих је та енергија близу 0,2 евра. Ако би биле изграђене све бране, што је укупна снага око 100 МW, компанија „Сећи енергија“ која ће увозити струју ће према мојој процени зарадити годишње око 80 милиона евра. Италијани праве хидроцентрале, узимају струју, а нама ће бране вратити кроз 20 година. Мени се чини да је у овом случају повраћај инвестиције фантастичан. За 3-4 године, ви враћате уложени новац, а онда имате године лепог прихода. Али, то је њихов бизнис – наводи Наумов.
Наумов као случај кориш-ћења обновљивих извора енергије наводи један пример, да уколико би Србији затребало 2-3GWh струје, морала би да је увози.

Петар Шкундрић министар рударства и енергетике је још у новембру прошле године навео да је „идеја да сва струја иде у Италију“ и да ће главни инвеститори изградње бити италијанске компаније, које ће имати и већи део власништва. Према његовим речима, корист за Србију ће бити та што ће бити упошљене наше фирме и радници за градњу нових капацитета, а комплетан промет који ће бити остварен биће опорезован у нашој земљи. Изградња хидроцентрала на Ибру изазвала је не малу узбуну међу грађанима Краљева и мештанима долине Ибра, а речи министра Шкундрића побуђују сумњу да би остварењем тог пројекта становници тог краја добили само бране и језера, али не и струју.

Међутим, значај пројекта очигледно далеко превазилази локалне оквире. Последњих година енергетика је постала једна од најважнијих и најисплативијих области улагања у свету, а ресурси којима располаже Србија постали су предмет интересовања не само Италије, већ и Немачке, Русије и Кине. Што се судбине Ибра тиче, остаје нада да ће надлежни са највећом могућом одговорношћу приступити анализама позитивних и негативних утицаја евентуалне изградње хидроцентрала, и да ће интерес за очувањем ове реке и животне средине ипак бити јачи од интереса моћних или од жеље за профитом.

Извор:  http://www.kraljevo.in.rs/
http://www.radio996fm.rs/