„Фел-о-феје“ Млади агро-саветодавци

Oвих дана права мала армија (углавном младих) агонома креће – у села. Са препорукама, али и са жељама, да се направи макар мали помак у појму „унапређење пољопривреде“.

„Фел-о-феје“ би требало да значи – главу горе. По једном мађарском филму, кога сам се у животу често сећао – кад год су наилазили тежи тренутци!

Oвих дана права мала армија (углавном младих) агонома креће – у села.  Са препорукама, али и са жељама, да се направи макар мали помак у појму „унапређење пољопривреде“. Нема сумње – добар потез друштва. И не само да се запосли најманје 1.500 оних који су утрошили много година и труда како би дошли до високих диплома. Сада ће добити шансу да се опробају – да практично покажу колико вреди оно што су стекли.  Највећи број тих (за праксу) почетника – лута!  Сваки од њих сигурно „пребира“ по глави шта је то што он зна (или би требао да зна), шта би требало онима, код којих иде!  И, није им лако!  Многи од њих неће баш мирно спавати. И то не само ноћ-две – трајаће то мало дуже, него што мисле! Јер, пољопривреда у сваком селу је скуп бар десетак „заната“. У атару – свака њива некако „на своју руку“ – шта и коју сорту посејати, како и чиме ђубрити, шта очекивати.  У стајама – говеда (краве – телад – јунице – бикови), свиње (крмаче – прасад – товљеници),  живина, . . .Из године у године све теже, све веће разлике; Како је тек са ценама?! А трошкови – „ин-пут“ – „аут-пут“ – гориво-ђубриво-семе – . . .

Искрено речено, ни најискуснијим агрономским „вуковима“ често није једноставно. Поготово ако само „лепршају“ избледелим дипломама, траже „заклон“ иза њих, беже од компјутера, . . .

А село ко – село. У њему свега и свакаквих.Оних (можда  и мање), који би да што пре и што више науче, не пропуштају ТВ-аграрне емисије, имају и неку претплату, одлазе на сајмове, предавања, . . . Али, у  селу је и оних (можда још увек и – више!), који радо постављају питања, на која добро знају одговор, па се зна зашто се поставља питање!! И „сачекивање“ да се мало позабаве новајлијом!!

За младе неискусне агрономе нема „рецептуре“. Нити неког строгог правила, по коме се понашати. Осим . . .  Једно старо правило каже да само упорни успевају. Да ли када се удварају, па (баш они!) освоје девојку,  или кад нешто замисле, то на крају и – остваре.  Или како каже једна стара мудрост: није глуп онај који не зна – глуп је онај који неће да учи!!

Надам се да су у току припреме нови саветодавци добро схватили: у првих месец-два обићи и упознати што више – људе-домаћине, стаје и стоку, њиве, . .!  Слушати и гледати, правити белешке, по неком систему груписати проблеме и задатке.  Полако наслућивати решења, тражити одговоре код куће у својим књигама, пронаћи искусније колеге, обраћати се својим некадашњим професорима. Радије заједно размишљати о могућим варијантама које би баш за ту прилику биле праве!

И још нешто. Кад прође почетни занос, када се стиша радост новог радног места, не очекујте да ћете постићи много.  За много нема Србија подлогу! Не може је имати на преко пола милиона газдинстава, на имањима од 3 – 5 или чак десетак хектара пољопривредног земљишта, са 2 – 3 или чак 5 крава или крмача. И са много оних, који себе не виде у опстанку.  Из тог разлога радије се опредељујте за мањи број оних, који вас прихвата као патрнера, са којим ће „улазити у ватру“. Од оних 200 домаћинстава убрзо ћете схватити да би  рецимо двадесетак  (или  мање!). могло да буде – угледно. Да вас радо дочекују као стручњака, да траже оно, што им заиста треба, да храбро износе своје недостатке, да размишљају о многим детаљима, који би значили неко побољшање! Ако са таквим „утрошите“ и више  пола свог времена, са њима заједно нађете права решења, – онда сте „на коњу“! Јер, у целом свету је то тако: прво да видим како ће то бити код комшије! За сваког од вас лакше и једноставније, а за оних 180 других – сигурније!

И код највећих подухвата (као онај – шетња човека на месецу!) важи правило: мали први корак – велики за човечанство! Овај број нових агронома у пракси би могао да буде велики за село и пољопривреду.  Јер, пољопривреда Србије вапије за помаком, да се бар мало „одлепи“ са последњег места у Европи, да искористи богатство земље-климе и људи.

Да извоз пољопривредних производа од данашњих једва 300-400 дође макар на 1.000 евра/хектар, да се бар мало промени „смер кретања“ – да све више становника  из градова долазе у чиста села и природу. Са поставком – „главу горе“ пред препрекама!  И не заборавите – упорни увек побеђују! Упорни агрономи, али још више и држава – да не посустане на некој од „кривина“, које пољопривреда мора да савлада и када корача правим путем! А за оне који не знају: саветодавна служба је права покретачка снага – да на почетку помери са места, али и да води до самог врха!

Др. Милан Ст. Тошић

ред. проф. у пензији