Припремање силаже и сенаже

Традиционалан начин спремања сена – конзервисањем луцерке, детелине, трава и травно-легуминозних смеша код нас је природно сушење на сунцу. Поред ове, постоји и друга, мада недовољно позната могућност за конзервисање зелене масе – спремање силаже или сенаже.

Оваква храна је по саставу и особинама сличнија зеленој маси у односу на сено, а поступак силирања у мањој мери зависи од временских услова. Истина је да технологија силирања или сенажирања преставља за почетнике прави мали изазов. Међутим, и тај проблем се може лако превазићи коришћењем адекватне литературе, консултовањем стручњака, али и консултовањем произвођача који више година успешно спремају силажу луцерке.

У условима сувог ратарења први откос луцерке и трава је количински најважнији, јер се у односу на годишње приносе добије и 50–60%. У малом броју случајева, на парцелама и код фармера који заливају ливаде и обављају све мере везане за прихрањивање и заштиту од штеточина, годишњи приноси зелене масе или сена су знатно већи, а приноси по откосима су равномернији. У таквим случајевима се добија пет, а понекад и шест откоса, док годишња производња сена износи и до 20 т/ха. Овакве ливаде се користе 6–8 година, па и дуже, а све то на крају утиче да су трошкови производње хране (сена) знатно нижи. Насупрот томе, на парцелама где нема заливања, али и других агротехничких мера, најчешће се у току вегетације добијају три откоса, при чему је удео масе по откосима у годишњем приносу 50–60% : 30–35% : 15–20%, док је годишња производња сена 6–8 т/ха.
Највећи проблем при сушењу првог откоса за сено јесу честе кише у мају месецу, као и висока влажност ваздуха и тла. Осим тога, биљке из првог откоса одликују се грубљим стаблом и мањим учешћем лишћа у укупној биљној маси. У таквој маси, лишће се брже суши у односу на стабло, а пресушено лишће се лако круни и опада, а са њим се губи и најхранљивији део биљке. Наиме, у лишћу луцерке налазе се три четвртине протеина, као и највећи део витамина и минерала. Уколико у међувремену пада и киша, покошена маса остаје на земљи још дуже, уз испирање најважнијих хранљивих састојака. Свему томе треба додати и чињеницу да дуго задржавање покошене масе на ливади (због неповољних временских прилика) омета регенерацију биљака, а уколико оне и прорасту кроз откосе, закаснелим сакупљањем сена додатно се оштећују младе биљке.
Због свих набројаних проблема, неки од наших малих фармера више година уназад први откос луцерке конзервишу у форми силаже или сенаже. Овакав поступак је на великим фармама усвојен још раније, захваљујући школованом кадру који примењује многа савремена достигнућа. Осим првог, често се и задњи (јесењи) откос луцерке силира, јер су временски услови у јесењем периоду такође неповољни за спремање сена.
Међутим, силирање луцерке није тако једноставан поступак као што је то у случају целе кукурузне биљке. Наиме, луцерка садржи знатно мање шећера и знатно више протеина и минералних материја, те се не може силирати уобичајеним поступком. Отежавајућа околност је и висок садржај влаге, који у оптималним фазама развића луцерке може да буде 80, па и више процената. Једини начин да се од ове културе добије квалитетна силажа (без коришћења различитих додатака или конзерванаса) јесте да се покошена маса пре силирања провене (просуши) до нивоа влаге од око 60–65 %. Услед губитка влаге провењавањем долази до релативног повећања садржаја шећера потребног за ферментацију, а повећани садржај суве материје делује депресивно на штетне микроорганизме. Још јачим провењавањем (до процента влаге од око 55 % или ниже) добија се сенажа – храниво које се по својим карактеристикама налази између сена и силаже. Дужина трајања провењавања зависи од интензитета сунчеве топлоте и може да износи од неколико сати, па до више од једног дана. Оптималан ниво влаге у просушеном материјалу (по практичним препорукама) је онај када се при стискању лишћа још увек не чује карактеристичан шуштав звук, а место прелома стабљике је влажно – али без капљица росе.
Основни проблем при спремању силаже од провенулог материјала је отежано сабијање, јер је просушени материјал доста еластичан. Због тога провенулу масу треба боље уситнити него у случају када се силира материјал са природним садржајем влаге. Практичне препоруке су, да при коришћењу зелене луцерке за силирање, дужина сецкања буде 3–5 цм, за провенули материјал са око 30–35% суве материје 2–3 цм, а при припремању сенаже свега 0,7–1,5 цм. Нарочиту пажњу треба обратити на што боље гажење силаже у циљу истискивања ваздуха, добро покривање фолијама, као и додатно оптерећивање силиране масе. У ову сврху користи се слој земље, песка, старе тракторске гуме или други предмети који су тешки и који неће оштетити фолију. На неким фармама се практикује да се накнадно, преко силаже или сенаже спремљене од луцерке, у јесен силира слој од целе кукурузне биљке. Ова врста силаже је знатно тежа, те додатно оптерећује луцерку. Поред тога, биљни сокови који се ослобађају из кукурузне силаже, богати млечном киселином и шећерима, сакупљају се у луцерки и тиме потпомажу њено конзервисање.

Уколико се због временских услова провењавање не може извести, за обезбеђивање оптималних услова за врење силаже препоручује се коришћење угљенохидратних хранива, у типу прекрупе кукуруза, сувих репиних резанаца, меласе и сл. Ова хранива се користе у количини од 5–8% у односу на зелену масу и у старту обезбеђују потребну количину шећера за превирање у млечну киселину. Поред тога, нека од набројаних хранива везују вишак влаге, те и у том смислу позитивно доприносе квалитету силаже. У циљу постизања што бољих резултата, препорука је да зрнаста храна или суви резанци буду што боље уситњени и што боље распоређени по маси која се силира. При коришћењу меласе, због њене сирупасте форме, неопходно је да се најпре раствори са 2–3 дела воде, а затим да се што равномерније прска. Оваква врста додатка повећава влажност силаже, па у старту треба просушити биљну масу у већем степену.
Поред ових могућности, у Европи се користе хемијски конзерванси на бази мешавине мравље и пропионске киселине, који у старту закисељавају силирану масу до потребног нивоа и тиме обављају потпуно конзервисање. И поред високе ефикасности, ова врста додатака је јако скупа, те за нас нема значај. Насупрот томе, на нашем тржишту се могу набавити бактеријски инокуланти, односно својеврсна “маја” која потпомаже брже одвијање ферментације и стварање већих количина млечне киселине као природног козерванса.
Америчка фирма CENZONE-TECH–EUROPE је на наше тржиште пласирала и CenSil инокулант који садржи четири врсте микрокапсулирајућих бактерија млечне киселине и ензиме, а може да се користи за силирање различитих врста материјала. Употребом инокуланта скраћује се аеробна фаза ферментације, брже се постиже оптимална pH вредност, смањују се губици органске материје, повећава аеробна стабилност силажа, повећава сварљивост и поправљају производни резултати животиња.
У циљу постизања максималних резултата, биљни материјал који се инокулише треба обавезно провенути бар до нивоа влаге од око 65%, а још је боље да се у масу равномерно дода и 5–8% кукурузне прекрупе. Оваква силажа ће, поред бољег квалитета имати и већу хранљиву вредност, а повећан садржај суве материје је јако важан за правилну исхрану високомлечних грла.

Доц. др Ненад Ђорђевић, Пољопривредни факултет, Земун
Др Бора Динић, научни саветник,Центар за крмно биље, Крушевац

Извор: http://www.poljomasine.net/